Ljeti svi krenu prema istoj liniji; prema moru. A onda se na toj liniji nađemo svi odjednom, pa odmor počne ličiti na čekanje: red za plažu, red za parking, red za mir. Postoji, srećom, drugi smjer. Dok se obala puni, unutrašnjost i planina ostaju tiše, hladnije i nekako sporije. Tamo su nacionalni parkovi Hrvatske.
U nekom trenutku dani počnu izgledati isto. Nema tu ničeg dramatičnog sve funkcionira, obaveze se odrađuju, rokovi se hvataju, ali negdje usput izgubi se osjećaj da si stvarno prisutan u vlastitom životu. Sve ide, ali ide prebrzo. I što je najgore, navikneš se na to.
Tekstovi za inspiraciju i kontemplaciju.
